Поштовани родитељи, у данашње време, када много више времена проводимо у свом дому,у коме смо непосредно и у дужем временском периоду упућени на своје најближе, не можемо а да не поставимо себи питање: да ли квалитетно комуницирамо са укућанима, колико у томе осећамо задовољство и љубав, а колико фрустрацију, немоћ и незадовољство, а посебно –како комуницирамоса нашом децом? Да ли нас ова ситуација зближава или удаљава једне од других?
Намера је да се у овом тексту осврнемо на карактеристике успешне комуникације, како би она имала за циљ дубље и квалитетније повезивање са својим ближњима.Комуникација је у средишту односа који градимо, а речи имају моћ да га граде и руше. Оно што такође треба истаћи, је да „квалитетна комуникација не значи одсуство конфликта… боље је и расправљати се, него немати никакву комуникацију“ – ово може звучати нелогично, али када мало боље размислимо, игнорисање и одсуство комуникације је нешто што чини да се осећамо изоловано, искључено и невољено. У свађи и конфликту ипак долази до некакве размене, која може резултирати и позитивним разрешењем. С друге стране, у одсуству комуникације нема размене мишљења, усмеравања пажње, размене емоција, нема ничега. То је оно што на дуже стазе може водити ка несигурности, апатији, изолацији, одсуству квалитетних социјалних интеракција.
Kако су нам деца овом приликом у фокусу, бавићемо се пре свега специфичностима дечјег разумевања света, њиховим потребама и очекивањима од нас одраслих, као и тиме како да на најадекватнији начин разговарамо са њима, како би сви имали користи и задовољство од такве размене.
Дете нама, одраслима, и свету око себе приступа из перспективе игре, која је сама по себи и циљ, али и начин да дете упозна и истражи све оно што га окружује. Комуникација, коју дете започиње, има такође за циљ да осветли и разјасни појаве које не разуме, али и да утврди шта је научило.Зато на овом месту желимо да поставимо питање: да ли, у којим ситуацијама и како разговарате са својом децом? Да ли им само саопштавате своја очекивања у виду налога и питања: да ли и зашто ниси урадио/ла, јесам ли ти рекао/ла да урадиш то и то.?… или са њима заиста разговарате?!
Дакле, потребно је комуницирати, али комуницирати тако да кроз ту врсту интеракције размењујемо не само важне информације (инструкције, упозорења, предлоге, налоге, критике, похвале…), већ и речи које носе информацију о емотивном стању: осрећи, љубави, страху, туги, љутњи и др. („радује ме“ или не „свиђа ми се…).
Савети за квалитетну комуникацију:
- СЛУШАЈТЕ
децу шта вам говоре. Када разговарате са њима, трудите се да их гледате у очи, или макар у њиховом правцу. Не узимајте олако њихове речи, нарочито избегавајте исмевање и ниподаштавање. Такво наше понашање озбиљно нарушава дечје самопоуздање и самопоштовање. Уместо тога, похвалите га за креативност у размишљању, реците му да је нпр. духовито и забавно, да вам се свиђа како размишља, јер оно пре свега од нас очекује подршку и разумевање. - ПОСТАВЉАЈТЕ ДЕЦИ ПИТАЊА
(нпр. „како то мислиш“? „можеш ли да ми објасниш“?), уместо да их исправљате, критикујете и нудите готова решења и „тачна размишљања“. На тај начин се комуникација затвара. Разговор подразумева међусобно слушање и постављање питања (свака страна најмање по три). - НИШТА СЕ НЕ ПОДРАЗУМЕВА.
Деца воле јасне, једноставне и конкретне савете и упутства. Она не знају да „читају између редова“. Не ретко, родитељи очекују, да када деци нешто кажу, деца треба да их разумеју, послушају и запамте шта су им родитељи рекли, како би то поновили у свакој другој прилици. Када до тога не дође, родитељ се најчешће изнервира, уз коментар „колико пута треба да ти кажем?“. Оно што треба имати у виду јесте да деци вербална инструкција није сама по себи довољна. Ако желимо да нас дете слуша и поштује, морамо и ми њега да слушамо, уважавамо и поштујемо. Морамо да га на првом месту саслушамо, а затим одговоримо на његово питање или коментар. На тај начин му дајемо до знања да смо га чули и уважили. - НЕ СВАЂАЈТЕ СЕ И „НЕ НАТЕЖИТЕ“ СА ДЕТЕТОМ,
већ се потрудите да разумете шта заправо хоће, а првенствено шта му је суштински потребно. Ако га питате, оно вам неће дати прави одговор, јер то није могуће на узрасту на коме се налази. Оно ће умети да вам каже који предмет хоће, али не тражите од њега да вам каже „зашто нешто ради“ или „зашто хоће баш то“. - БУДИТЕ ИСКРЕНИ.
Ако сте направили грешку – признајте је; не обећавајте ништа само да би сте га се решили – испуните обећање. - ПОСТАВИТЕ СЕ У ПОЗИЦИЈУ ДЕТЕТА.
Када нешто не можете да разумете, најбољи начин је да сагледате другу страну, покушајте да видите ситуацију из његове перспективе. - АКО СЕ ОСЕЋАТЕ БЕСПОМОЋНО,
повуците се за тренутак, отпустите тензију, а затим наставите да разговарате.
И за крај – дете нема лошу намеру, то што каже или вас пита – стварно тако мисли! Схватите га озбиљно колико год година да има. На тај начин ћете изградити блискост и повезаност са дететом, што је услов за успостављање поверења, поштовања и квалитетног односа за цео живот.
Марија Стефановић, психолог