ОД АДАПТАЦИЈЕ ДОСАМОПОУЗДАЊА
„Смисао је важан, увек ћемо наћи како ако знамо зашто“,
Виктор Франкл
Месец дана након проглашења ванредног стања, када се осврнемо на све што смо прошли током овог периода, можемо да поставимосеби нека од ових питања: да ли смо задовољни својом свакодневницом, да ли насновритамдана чини срећним и испуњеним, или несрећним и незадовољним, да ли проналазимо срећу у малим стварима, у дружењу са својом децом,партнером и породицом, то јест, да ли и како смо се адаптирали на новонасталу ситуацију и новеуслове живота?!
Како што свака адаптација захтева од нас ангажовање различитих механизама преживљавања и опстанка, тако нас и ова ситуација ставља пред изазов суочавања са својим потенцијалима, али и ограничењима.Шта је то на шта се ослањамо у прилагођавању на нове услове живота? Да ли су то сопствене снаге или снага других/другога, и ко је тај други? Као што је познато, тај други је најчешће за нас прихваћени ауторитет, који може имати различит извор моћи на коју се ослањамо. У најранијем детињству то су за нас родитељи, а касније то постају васпитачи, учитељи, наставници, стручњаци у различитим областима,и коначно, ми сами… Ко је нама ауторитет? Да ли се ослањамо на сопствене снаге или радије користимопомоћ другога, или, што би било најкорисније, удружујемо наше моћи са другима? Ослањање на сопствене моћи и према потреби прихватање и тражењепо-моћи другога, јесте одлика зреле личности којој сви тежимо, како у свом животу, тако и у васпитавању свог детета.
Када су деца у питању, она на најранијем узрасту реагују инстинктивно, с обзиром да немају изграђене механизме адаптације. У том периоду она су потпуно беспомоћна и препуштена нама одраслима. Плач је једини механизам који бебе поседују, а који има за циљ да алармира да нешто није уреду. Као такав, он је изузетно користан и не треба га игнорисати и сузбијати. Из тог разлога, важно је како приступамо адаптацији у вртићу. Нама психолозима, то је један од главних приоритета у раду – не дозволити да дете доживи трауму, већ развити са родитељима и васпитачима моделе адаптације у којима ће бити задовољни сви: дете, родитељ и васпитач. За то је, наравно, неопходна сарадња, на коју предшколска установа позива од самог почетка, то јест од самог уписа детета у вртић. На тај начин се временом граде сигурност и поверење, које долази до изражаја и у овим ванредним околностима које су нас задесиле.
Како дете гради поверење у нас одрасле у ситуацији прилагођавања (нпр. полазак у вртић, али и сутуација као што је ова у којој се налазимо)? Као дететови узори и модели, морамо најпре задржати прибраност и показати детету да умемо да се носимо са ситуацијом, која иако је неизвесна, није измакла контроли. Дете ће од нас преузети емоцију коју носимо и зато је важно да му речима и понашањем ставимо до знања „да је све у реду, да смо ми ту да га заштитимо“. А „како ће бити све у реду“ – то морамо сами да пронађемо, искреирамо и одговоримо, прво себи, а затим идетету. Уколико нас не преплаве страх и анксиозност, пронаћи ћемо своје снаге – знања, креативност и могућности, које нам помажу у прилагођавању. Васпитачи су ту од највеће помоћи, они вас воде кроз тај процес, стрпљиво, корак по корак. И једном, када ми прођемо тим путем у непознато и утабамо стазу, дете ће нас са задовољством пратити. С друге стране, не треба заборавити да када кренемо у ново, обавезно са собом понесемо нешто старо, познато и подржавајуће, што ће нам пружити утеху и снагу када се будемо суочавали са препрекама (за дете је то лутка, цуцла, родитељ). Онако како ми сами будемо савладавали препреке на које наилазимо у овом узбудљивом путовању званом живот, тако ћемо учити и своје дете.
Самопоуздање значи веровати у себе и сопствене моћи. Ако верујемо у дете, подржавамо га и подстичемо, дете ће научити да верује у себе. Тај процес је спор и захтева пуно стрпљења и љубави. Али нисте сами, свима нама који се бавимо децом ово je један од основних циљева васпитањаи образовања.
Марија Стефановић,
психолог