Игра као феномен је једна од најчешће обрађиваних области у предшколској психологији и педагогији. Због чега је та тема занимљива? Вероватно зато што се игра директно повезује са понашањем детета овог узраста. Постоји традиционално уврежено мишљење да је „посао“ малог детета да се игра, старијег детета да „учи“, а одрасле особе да „ради“ и „привређује“. Одрасли се играју када немају шта да раде, на пример да „попуне празнину“ да се забаве или популарно речено да би се „опустили“. Игра може бити препоручена ако је умерена, правовремена и дозирана, али ако се у њој „претера“ често се тумачи као „бег из реалности.“ Улога игре код одраслих као окидача креативних процеса, сагледавања проблема из другог угла, јачања тимског рада, још увек је недовољно освешћена, а о обострајној добити које одрасли и дете имају од тога када се играју заједно пуно се говори у оквиру предшколског образовања, како се та добит не би заборавила под притиском „озбиљности“ савременог темпа живљења и листе бесконачих обавеза.

Но намера овог текста није да се бавимо игром одраслих, већ да укажемо да игра код детета није ни изблиза онаква каквом је неки од одраслих виде. Игра, на предшколском узрасту је много више од забаве, разбибриге или опуштања. Она се не може одвојити од учења нити од развоја, јер се дете управо кроз игру учи и развија своје потенцијале.

Основе на који се изграђује предшколски програм дете види као БИЋЕ ИГРЕ. Она је прирођен начин односа детета према свету који доживљава, проширује и прерађује искуства обликује себе и свет. Кроз игру оно развија своје потенцијале, гради сазнања о себи и свету.  Дете најбоље учи кроз активности које се одвијају по одређеном игровном обрасцу. Игра је препозната као „слободно изабрано саморегулисано и суштински мотивисано чињење у којој се дете добро осећа. Она активира све потенцијале и превазилази своје границе“.

Шта дете кроз игру постиже?

  • Гради идентитет и односе: договара се, усклађује се са другима, доживљава себе као прирадника групе, преиспитује и развија етичке вредности, истражује различите идентитете и улоге.
  • Истражује: када прерађује догађаје, употребљава предмете на нови начин, развија стратегије за решавање проблема.
  • Ствара симболе: кроз прерушавање, цртање, прављење модела, симболима повезује реалне радње и предмете.
  • Ужива и радује се: осећа се остварено и укључено – несметано увежбава оно што уме и ужива у откривању сопствених потенцијала и граница.

Ако посматрамо начине на који васпитач подржава игру можемо говорити о три типа игра. То су: отворена игра, проширена игра и вођена игра. У отвореној игри деца сама осмишљавају игру и њена правила, а васпитач се фокусира на приремање материјала, омогућава да буду доступни деци, уређује средину, прати игру, реакције и идеје деце. У проширеној игри, васпитач се игра заједно са децом, и подржава је улазећи у једну од улога. У вођеној игри васпитач покреће игру,  подстиче је и усмерава. Он се о тој игри претходно договара са децом, преузима различите улоге како би подстакао децу на учешће у њој.

Ако посматрамо како дете формира игру са вршњацима разликујемо следеће облике игре – самостална игра, када се дете игра само за себе, затим, паралелна игра када дете чини исто што и друга деца, али без интеракције са њима, и коначно, заједничка, кооперативна игра са вршњацима. Заједничка игра са вршњацима се развојно јавља нешто касније. Уобичајно је да се дете игра на сва три начина.[1]

———

[1] „Године узлета“ – Основе програма предшколског васпитања и образовања

Дете кроз игру са вршњацима изграђује односе и социјализује се. Некада можемо видети како се дете само игра фигурицама, луткама, говори уместо њих различитим гласовима. Врло често та игра нам говори како детета доживљава своје окружење, како се осећа. На тај начин оно обрађује социјалну ситуацију у којој је, прихвата је и учи о њој. Ако му је у некој ситуацији теже да се снађе, дете кроз овакву игру превазилази тешкоће и прихвата промене у окружењу. Дете на интензивном медицинском третману даје луткама, другој деци, мами или тати инјекције, што му олакшава да се прилагоди. Неку децу која су под стресом умирују игре неструктурианим материјалима (тесто, пластелин, сецкање, лепљење) цртање, пријатна музика, другу моторичке и плесне активности.  Сетимо се само како дете кроз игру прихвата одвојеност мајке: репететативном повалачењем играчке на канапчићу. Као што је „плишани меца“, који улива сигруност када је одвојено од свог дома, за већину деце много више од играчке којом се може поиграти, тако је игра за дете много више од разбибриге. Она је ставралача прерада реалности и чин замишњеног искуства. Олакшава му да прихвати реалност, да се прилагоди.

Игру дакле треба „озбиљно“ схватити, у смсилу да је уважавамо као спонтану, саморегулишућу активност кроз коју дете предшколског узраста учи и развија потенцијале. У игри, када смо укључени и када је усмеравамо, можемо предлагати детету разне игролике задатке и упућивати га да истражује у складу са његовим интересовањима и могућностима. Али опрезно – никако не треба да заборавимо: оног момента када детету упутимо неигролики захтев или задатак, игра ће престати, налик распршењу сна као када се у тренутку буђења суочавано са реалношћу.

Срђан Јанчић, психолог